Muzika kao ogledalo kulture nekulture i karakter jednog naroda...
Cesto se vode teme , muzika nema veze sa politikom , muzika nema granice, muzika negovori nista o karakteru jednog naroda. Bas naprotiv mislim da se u muzici sve izrazuje. Ko se dugo bavi muzikom i poseduje veliki spektar muzickog znanja raznih kategorija shvatit ce da to je to tako.
Muzika na prostorima ex-yu je veoma sirok pojam , tesko se moze klasificirati i odrediti. Jednom strancu koji nikad nije slusao nasu muziku tesko ce biti prepoznati odakle je poreklo muzike. Ako uzmemo primer, veoma je lako prepoznati Irsku melodiju, Grcku melodiju, Tursku melodiju, Indijsku melodiju, ali kako opisati tom strancu sta je to nasa melodija ? Jer nasa muzika po nicemu nije karakteristicna. Mozda je to i prednost a mozda i nije, prednost u slucaju da smo veoma raznovrsni opet negativnost sto smo neodredjeni i neprepoznatljivi.
Ako se vratimo na karakter naroda u sklopu sa muzikom stranac ce vrlo brzo videti paralele nase muzike i karakter naseg naroda. Pogotovo ako bi se bavili narodnom tradicionalnom muzikom.
Sve negde do kraja 80'tih imali smo veoma bogatu narodnu muziku, melodijski harmonski nekako je sve zvucalo rastereceno lepo, veselo, setno . Kako su krenule drzavne i ekonomske krize tako su pocele krize u muzici.
Inace muzika je duhovni lek, uz muziku se uziva, uz muziku vezemo osecaje , secanja, situacije, muzika budi u nama radost opustenost, veselje, unutrasnji mir, muzika bi trebala biti film koji svako za sebe gleda svojim ocima.
Dali je onda u redu, uzmimo primer, da odemo u juznu ameriku, ili na neku Latino zabavu , Cubansku muziku, Brazilsku muziku, idemo na koncert Carlos-a Santane i slicnih. Sta cemo doziveti ?Jednu veoma opustenu radosnu atmosferu, nasmejane ljude oko sebe , vesele ljude, lagane lepe plesove, devojke koje se lepo uvijaju lepo lagano obuceni, pijenje Cocktaila, uglavnom jedna opustena atmosfera gde niko na nikog nije ljut gde se svi slazu, gde su svi opusteni i prijatni i nasmijani.
Ako pogledamo te ljude Cubance ili Latino Amerikance, i druzimo se snjima i bez muzike brzo cemo uvideti da su oni takvi i bez muzike, veoma se opusteno zivi, veseli su nasmijani su nezure nigde , nisu hekticni, nisu nerovzni.
Sad da to uporedimo sa jednom nasom zabavom, Festom , svadbom , rodjendanom bilo kakvim nacinom veselja. Sta se desava ? Prva je stvar da se nista nepocinje bez alkohola, znaci tek kad dovoljno popijemo dolazimo na radnu temperaturu, tad tek i cujemo i osecamo muziku, sto duze noc traje, muzika postaje sve agresivnija, jaca , ludja , brza, tako i mi, pijemo sve vise, istresamo nase agresije, muzika je neukusna, tekstovi pesama su cisti primitivizam, u tim tekstovima ili zalimo za nekim propalim ljubavima, prevarama , osvetama, ili pevamo o alkoholu. Razbijamo case ,flase, trgamo kosulje , stalno ocekujemo nesto da ce se jos desiti, u sali se desava totalno napeto stanje, nervozno stanje. Niko na nikog neobraca paznju jer svako hoce da je on u centru paznje.
Takvi smo mi, izgovor nam je da smo temperamentni, ja neznam kakve to veze ima sa temperamentom, vise mi ima veze sa nekim opstim nezadovoljstvom i nedovrsenosti ljudi.
Sdruge strane ako pogledamo malo nasu istoriju pa i sadasnjost, imamo prepametne ljude u nasim redovima, pocevsi od pisaca , pronalazaca, doktora, glumaca , reditelja. Imamo takvih ljudi na koje mozemo biti ponosni u cak puno vise nego neke drzave koje su daleko razvijenije od nas, ali ti ljudi kod nas, zive van te muzike i van tog celog depresivnog filma u kojem se nalazimo. (Dalje)